21-02-2022

Мирослав Перишић o Љуби Поповићу

______________

Љуба Поповић, Архив Србије.

Била је то деценијама адреса за сваког младог историчара и истраживача који је први пут кретао у дугогодишња истраживања за магистарски рад или докторску дисертацију. Велики познавалац архивских фондова, посвећеник струци, историчар, архивист, документариста, старији добронамеран колега увек спреман да упути у замршене тајне архивских кутија најчешће се од свих архивиста, својим карактеристичним кораком појављивао у ходнику Архива кад год је требало истраживачу да помогне, стрпљиво поприча, скрене пажњу на неки документ или податак, охрабри га или увери да докумената има и када се чини да их нема. Своје знање и искуство је радо преносио другима. Сви носе такву слику Љубе Поповића. Таквог сам га упознао и ја када сам први пут као истраживач закорачио у зграду Архива Србије 1988. године. Уливао је самопоуздање када га је истраживачу понестајало, тачно је знао ко се којом темом бави, разговор с њим текао је у наставцима онолико дуго колико је трајало и истраживање. Љуба је чинио да се почетник у истраживањима не осети усамљеником у згради и међу људима који су уливали страхопоштовање. Некако смо се сви свикли на то да и када је изгледало да понестаје докумената и података не превлада осећај да смо препуштени сами себи јер ту је Љуба. Непогрешиво је знао у ком фонду би још нешто могло да се нађе, као и шта од докумената није сачувано, а то нису мала знања.

Архив и архивистика за Љубу су били начин живота. Такав однос преносио је и на млађе архивисте. “Истражујте, пишите, објављујте, децо не губите време, седите на благу” - био је његов суштински најзначајнији трајни савет и порука млађима који су професионално закорачивали у свет докумената и архивистике. То је законитост и претпоставка посла којим се бавио, којем је био до последњег дана посвећен а нама остаје да млађе учимо Љубиним речима.

Љубу су знале генерације архивиста и историчара у Југославији. И старији као и данашње генерације. Ми у Архиву Србије знамо да Љуба Поповић иако поодавно у пензији заправо никада себе није пензионисао. Архив је био његова кућа и када више није био формални члан колектива. Све до пре неколико дана виђали смо га у Архиву. А и Србија и Југославија су га знали не само зато што је био врстан архивиста, што је припадао најужем кругу српске и југословенске архивистичке елите, већ и зато што је учествовао на бројним научним конференцијама, неуморно писао, објављивао и говорио на разне теме. 

Данас га испраћамо захвални за све што је учинио за Архив Србије и за многе од нас појединачно. Ових дана од када је стигла тужна вест слушао сам једну исту реченицу од историчара и архивиста: “Љуба ми је много помогао у истраживањима за моју тему”.

Љуба Поповић, архивски саветник, историчар, професор архивистике, аутор књига, научних и стручних радова, учитељ…

Слава му!