„Сретење је у српском народу онај дан када је потребно да застанемо и да се замислимо шта све тај дан симболизује и обједињава. Зашто два Сретења у истом веку тако дуго, рекао бих, све снажније живе у колективној свести српског народа? То је онај дан када имамо потребу да подсетимо и да нагласимо колико је важно држати до историјског памћења. Сретење је дан који симболизује све пресудне догађаје из тешке историје овог простора, а не само два догађаја на која се конкретно односи. Симболички спаја у себи све оно што су некадашње генерације својом жртвом, знањем, дипломатском умешношћу уградиле у оно што имамо – државу Србију.

Пред нама су данас устави из периода Кнежевине Србије и из периода Краљевине Србије: Сретењски из 1835, затим Устав из 1838. познатији под називом „Турски”, Намеснички из 1869, Устав из 1888, Устав из 1901. и Устав из 1903. године. Могли бисмо да их назовемо и велика документа која су стварала Србију, али у том случају, била би нам потребна и документа из устанака, документа дипломатског порекла и значаја и документа из периода када се ратовало за одбрану људских живота, за одбрану државе и идентитета. Никако не би могла да изостану ни документа из историје српске културе.

Садашњост никада не може да се објасни садашњошћу. Зато нам је потребна историја, зато су нам потребни архиви – чувари прошлости, али и чувари будућности. Архиви су савест сваког друштва. Државни архив, Србија има од 19. века, истог оног века када су настајали српски устави које данас имамо задовољство да покажемо и видимо у оригиналу. Зато што смо имали Државни архив још у 19. веку, имамо и сачуване уставе, као и бројна документа. Државни архив Србије чува историју већ 125 година, дакле, чува је од свог оснивања и од времена које се мери и по томе што је у овој установи, тада, писар био Радоје Домановић. Архив ће чувати и оно што данас настаје, као и оно што ће настајати у будућности. У томе, пресудну помоћ ће му давати нешто што би било добро да буде  императив сваке озбиљне културне политике, као нека врста азбуке, а то је –  заштитити наслеђено да би било сачувано и оно што данас настаје. Све оно што су учени људи, изоштреним мислима и бираним речима изрекли или записали изрекли о архивима и њиховом значају, могло би да се сажме у неколико речи које довољно говоре: архиви су баштиници идентитета и изворишта сазнања.

Историјско сазнање је захтевно. Кроз историју не може тек тако да се прође или да јој се олако приступи. За све оне којима је до тежег, али поузданијег сазнавања и разумевања прошлости, капије Архива су отворене. Кроз ту капију, данас је прошла и наша висока гошћа, председница Владе Републике Србије и тиме учинила изузетну част овој установи”.