О идентитету и архивима

Каква нам је историја? Шта смо наследили? Шта је све оно вредно по чему смо или по чему бисмо као држава, друштво, народ и култура могли да будемо позитивно препознати у свету. То су три питања за чијим одговорима трага или одговоре преиспитује више генерација стваралаца и појединаца који се налазе на челу институција или ширих и ужих заједница.

Одговори на та питања нису лака. Кренемо ли од историје и географије, стајна тачка су појмови: Србија, Балкан, српски народ, српска духовна седишта, српски културни простор, српски ствараоци који су допринели историји цивилизације и кључна реч која повезује све остале ‒ идентитет. А то су појмови о којима се знање стиче, негује и надограђује образовањем, од најнижег до највишег, и вредностима у науци и култури. Од тога зависи снага друштва у суочавању са невољама, а веома битно питање у свему томе је ‒ ко су узори. Они не би смели да буду они који то суштински нису.

Српски културни простор је шири од територије државе на чију судбину стотинама година исувише утичу спољни центри моћи. Францусли историчар Фернан Бродел, водећи представник Школе Анала, написао је да моћни теже да друге учине сличнима себи, а када то постигну, онда их прогутају. Слично запажање, с истом суштином, долази и из мисаоног света уметника: ,,Када се један народ лиши задатка да нешто своје дâ свету, онда тај народ нестаје“, написао је у својој књизи Емир Кустурица. Ако ту идеју, на којој се сусрећу један историчар и један уметник, по своме смислу доведемо у везу са научним мишљењем археолога и историчара уметности Бранка Гавеле, написаним 1962. године, а на које је ,,Културни додатак“ Политике подсетио пре неколико година, да је највећа грешка Балкана што је туђу слику о себи усвојио као своју, онда долазимо до темељних стубова државе и друштва ‒ културе и просвете. Колико ли смо само пута чули да је Балкан синоним за ратове, а историјске чињенице сведоче да се није најдуже ратовало на Балкану, како влада стереотип о том делу Европе.

Стогодишњи рат се догодио западној Европи, два светска рата поведена су из западне Европе, а на Балкану, тачније у Србији, на њеном Косову и Метохији, неколико векова пре тога грађени су манастири и настала су ремек-дела фрескосликарства и иконописања. И најзад: ,, Државе без културе немају шансе у свету“, поручивао је 2006. године из Париза српски сликар Љуба Поповић, који је својим делима заузео место у светским уметничким висинама и енциклопедијама. Иније он један од ретких, већ један од многих, по којима се Србија препознаје у историји светске културе и науке.

Култура и просвета су брана поништавању индетитета. Знање обезбеђује трајање и памћење. Нису се у ратовима бранили само животи, куће, њиве и отаџбина, бранили су се право на веру, духовност, језик, писмо. И увек су били одбрањени. Нажалост, уз огромне жртве за које као историчар нисам сигуран да су биле неопходне у толиком броју и којих се недовољно сећамо. Мало и ретко говоримо о узроцима сопствених друштвених мана. А када смо код језика и писма, зашто и архивисти, бројни други посленици у култури, а посебно у медијима, не би били слуге матерњег језика, како је рекао да себе доживљава Матија Бећковић? Бранила се култура, и данас се брани, од антикултуре која нам се све више последњих деценија однекуд из света представља као култура, као да постоји уметник без дела или научник без научних резултата. И није да тај опасан проецес не налази употишта у друштву на ширем плану. Зато култура и просвета морају да буду ангажованије у одбрани од онога што се намеће под лажном речју култура. Уграђујмо у образовани систем културне вредности, испуњавајмо уџбенике свевременским универзалним садржајима. Оснажиће то просвету, изоштириће критеријуме, ојачаће институције, формираће задовољније генерације, градиће њихову рационалнију свест о себи, тлу и поднебљу са којег су потекли, мање ће бити загледани у лажне вредности, јер ће их лакше препознавати.

Тамо где има више културе, оригиналности у стваралаштву, високих критеријума у науци и где је просвета усклађена са њеним незамењивим циљевима да негује ауторитет знања и развија критичко мишљење, тамо је мање простора за релативизацију вредности, за деловање деструктивних идеја и за примитивизацију друштва. Стварајмо узоре у уметности, у писаној речи, у просвети, у науци, и медијима. Идеја слободе и идеја културе, као и идеја одбране културе од антикултуре која се представља као култура, императив су друштва које тежи будућности и подстицај су савременом стваралаштву и напорима у заштити културног наслеђа, с њим и идентитета. Економски развој је незаобилазан, али духовне кризе су опасније од економских. Економске трају и превазилазе се брже или спорије у зависности од способности елита. Духовне остављају дуготрајније последице и теже ожиљке по нацију и њен индетитет.

Појам индетитет не би смео у јавном говору, односу према прошлости и вредностима, да буде релативизован. То је најопасније за један народ. Од релативизације до духовне дезоријентисаности пут није далек, он води ка нестанку.

Народ би рекао ,, И камен памти“ ‒ на шта би онда једно друштво и држава личили ако би се одрекли памћења? А данас се налазимо у установи у којој господари памћење ‒ то јест институционално организовано стручно чување докумената ‒ у Србији од оснивања Државног архива Србије 1898. године. Без архива држава не би много знала о себи, не имала ни доказе о свом постојању. О архивима су истанчаним мислима и бираним речима говорили историчари, писци, песници, уметници, филозофи, црквени људи, државници... Уобичајено мишљење је да су архиви чувари памћења, капије знања о прошлости или сведочанство о нама самима и нашем трајању, а они су, свим тиме, и чувари будућности. Зна се то у политикама моћних земаља и зато се архивима придаје толики значај у савременом свету. Није тајна да се већ више деценија у мање видљовој зони глобалних политичких процеса највећа битка води за документа. То није случајно.

У Државном архиву Србије су улазили председници државе, председници блада, српски патријарх Иринеј, домаћи и страни министри и амбасадори, митрополити, епископи и свештенство Српске православне цркве, представници других традиционалних цркава и верских заједница. Документа из Државног архива Србије с посебном пажњом су гледали и читали бројни председници иностраних држава приликом посета Републици Србији. Архивска грађа још од 19. века не привлачи само историчаре, већ и књижевнике. У Државном архиву Србије, међу бројнима, истраживали су Јанко Веселиновић, Јован Скерлић, Иво Андрић, а писар прве класе био је Радоје Домановић. Разумевање значаја архива је питање државне политике, али и питање духа, оријентације или дезоријентисаности друштва у времену. Као што се Андрићева На Дрини ћуприја чита као хроника која спаја векове, како то пише Жанета Ђукић Перишић, тако и архивски фондови виђени као целина спајају епохе. ,,Архив је висока реч“, написала је Весна Башић, архивски стручњак.

На крају, иако њима припада значајније место: ко су архивисти? Бити архивист је узвишено занимање. Уархивима би требало да раде најбољи, то је престижан позив. Захтева широко образовање, педантност у раду, прецизност, способност за разликовање битног од небитног у садржају документа, за разумевање контекста у коме је документ настао. Неопходни су и воља и знање за савладавање старих рукописа. Знамо да није увек све тако у пракси, али управо зато јеважно да што чешће подсећамо на те захтеве, јер посао архивиста се види у далекој будућности.

Ове године Дан архива у Србији, осим изложбом и каталогом Андрић и Италија ‒ документа и изложбом подстицајног наслова Чувајмо, сакупљајмо архивску грађу, постављеном у дворишту Архива, обележавамо и у знаку архивске кутије. Ред је да и на њу обратимо пажњу, јер она није само средство за рад. И она је чувар. Имају је сви архиви, верно служе архивској грађи, савезник је у послу архивиста и има своје дуго трајање. Зато смо данас овде изложили једну од најстаријих сачуваних архивских кутија Државног архива Србије и она нам, док електронски документ осваја свет, поручује: ,,Чувај ме. Написано на папиру траје вековима.“